Стицањем аутономије (1830) и добијањем права да отвара школе у Кнежевини Србији дошло je до снажног развоја школства и просвете, отворен је велики број средњих и основних школа у чијим се наставним плановима и програмима веома брзо нашло и физичко васпитање („телоупражненије; гимнастика“). Пошто у то време у Србији није било школованих наставника за овај наставни предмет, то се крајем 19. и почетком 20. века у Краљевини Србији појавила идеја о отварању институције која би школовала наставнике гимнастике.

   Увођењем физичког васпитања у наставне планове најпре средњих (1844), а затим и основних школа Кнежевине Србије (1868), одмах се увидело да без школовања сопственог стручног кадра за њено извођење није могућа ни успешна реализација.
   За увођење физичког васпитања у основне школе најзаслужнији је био министар просвете Димитрије Матић, који је децембра 1868. упутио „Распис учитељима и учитељкама основних школа“ у коме је између осталог препоручио свим учитељима и учитељицама: „да сваке недеље одреде по 3 - 4 часа ван школског времена за гимнастику“. Он је почетком 1869. формирао Комисију за уређење свих школа, која је одлучила да се настава гимнастике уведе као обавезан предмет у основне и у средње школе, са најмање два часа недељне наставе. Комисија је предложила и да се у учитељске школе настава гимнастике уведе у све три године.
   Министарство просвете доноси „Распоред предмета у основним школама и упутство како ће се предавати“ 1871. који је био наставни план и програм, са дидактичко-методским упутствима. Наведено је: „У сва четири разреда мушке и женске школе предаје се телесно вежбање“. То је донело суштински нов приступ овој настави, чиме је у погледу обавезне примене у школи изједначен статус наставе физичког васпитања и осталих наставних предмета.
   Министар просвете Димитрије Матић крајем 1871. донео је одлуку да се у Крагујевцу у току летњег школског распуста 1872. одржи курс за изабране учитеље у трајању од месец дана, "са циљем да се подигне ниво стручне оспособљености учитеља који ће похађати курс, чиме би се унапредио њихов даљи рад у спровођењу наставних програма".
Предавања на овом курсу држали су професори Учитељске школе из Крагујевца, а за физичко васпитање (тада називано телесно вежбање) одређен је Петар Предраговић, учитељ гимнастике у Гимназији и Учитељској школи у Крагујевцу. За овај Курс он је припремио „Програм по коме ће се учитељима основних школа Гимнастика предавати“, На Курсу, одржаном јула 1872. учествовало је 75 учитеља, а према истом програму одржан је и други курс 1873. у Крагујевцу. Oба курса су одиграла значајну улогу у квалитетнијем извођењу наставе физичког васпитања. Према одржаним предавањима на курсевима Петар Предраговић је написао приручник „Кратка упутства за предавање гимнастике у основним школама“, а 1873. Министарство просвете одобрило штампање у 1.000 примерака.

   У време када се настава физичког васпитања уводила у основне и средње школе, јављале су се прве идеје о грађанским гимнастичким друштвима, стизала сазнања о соколству и спорту. Међутим, за остварење ових замисли био је неоходан стручни кадар, кога у Србији тада није било.
   На иницијативу младог лекара др Владана Ђорђевића, начелника Санитетског оделења Министарства унутрашњих дела, основано је Београдско друштво за гимнастику и борење (1882), које је као један од циљева одредило „да (о свом трошку) спрема учитеље гимнастике“. Одмах је формирана посебна Комисија Друштва за полагање испита за учитеље гимнастике пред којом су полагали вежбачи Друштва који су хтели да раде у школама као наставници гимнастике. На тај начин ово Друштво је било претеча институцијама за школовање наставника физичког васпитања.

Официри српске војске као наставници гимнастике и војничког вежбања у школама Краљевине Србије (1882-1890)

   Главни просветни савет је одредио да наставу гимнастике и војничког вежбања предају официри српске војске 10. 2. 1882. Два месеца касније (20. 4. 1882) министар просвете упутио је средњим школама „Наставни програм за гимнастику и војничко вежбање у гимназијама, реалкама и учитељским школама“ са захтевом да се обавезно уведе и предаје у свакој школи. Доставио је и списак гимнастичких справа, а до почетка школске 1882/83. у све школе је поставио наставнике - официре за предавање овог наставног предмета. Настава је имала наглашено обележје војничког вежбања, које ученицима средњих школа није било прихватљиво. Подсећала је на класичну војну обуку, а наставници - официри су пре свега обраћали пажњу на део програма из војничког вежбања. То је условило да започети развој наставе гимнастике буде успорен. Она је врло брзо постала оптерећење за школу и ученике. Из тих разлога у школама је напуштено војничко вежбање 1890.

Школовање учитеља гимнастике (наставника физичког васпитања) у грађанским гимнастичким друштвима

   Кроз читав 19. век основне и средње школе, као и грађанска гимнастичка друштва, у Кнежевини и Краљевини Србији, нису имали одговарајући стручно оспособљен кадар. Развојем и јачањем Београдског друштва за гимнастику и борење, а касније и Београдског витешког друштва „Душан Силни“ све чешће су вежбачи ових друштава, након положених испита за учитеље гимнастике у овим друштвима, постављани у средње школе за наставнике. Пошто се овај кадар није сналазио у реализацији школских наставних програма, крајем 19. века јавили су се предлози за отварање одговарајућих школа, сличних онима које су постојале у другим развијенијим земљама Европе. Предлог да се отвори оваква школа упутио је министру просвете др Поповић, лекар (24. 5. 1904), који је тражио да се отвори „Завод за физичко васпитање омладине“ са курсевима за наставнике физичког васпитања, у трајању од шест месеци.

Оснивање и рад „Гимнастичке школе“ у Београду

   Министарство просвете је, априла 1905, донело одлуку да се започне са припремама за отварање „Гимнастичке школе“ у Београду и именовало Одбор за израду пројекта ове школе, а за председника одредило Сретена Стојковића, директора Гимназије у Београду. Одбор је радио нешто више од годину дана и на основу искустава сличних школа у Аустрији и Пруској доставио је Министарству просвете, новембра 1906, следећа документа: Правила за шестомесечни гимнастички курс; Упутство за телесно вежбање и Програм за телесно вежбање.
   Крајем новембра 1907. Министарство просвете донело је акт о отварању Гимнастичке школе (Курс за спремање наставника за гимнастику) и одредило * 9 чланова Управног одбора, чији је председник био Миливоје Симић - директор Друге београдске гимназије. Одбор је израдио Правила Гимнастичке школе, Наставни план и програм, Правила о оцењивању ученика, распоред часова и предложио списак наставника и управника Гимнастичке школе. Министарство просвете одобрило је Наставни план и поставило осам наставника (јануара 1908), по коме је почела да ради Гимнастичка школа у Београду, маја 1908.
   За слушаоце курса примљени су само српски држављани, који нису били млађи од 18 ни старији од 25 година и који су завршили најмање шест разреда средње школе, учитељску, трговачку академију, сликарску или музичку школу. Правилима Школе прописан је наставни програм који је обухватао теоријску и практичну наставу која је у току једне недеље била ограничена на 30 часова. Теоријска и практична настава била је обавезна. Предвиђено је да полазници који заврше Школу буду постављени за наставнике телесног вежбања у средњим школама, а два полазника са најбољим успехом слали би ради даљег усавршавања у неке од европских земаља.
   У први курс Гимнастичке школе, која је почела да ради 1. 5. 1908. било је уписано двадесет полазника, од којих су биле две жене. Предавања су завршена 29. октобра, а испит је одржан од 1. до 5. новембра 1908. Школу је завршило десет полазника, а међу њима и две жене и они су били први наставници физичког васпитања (гимнастике) школовани у Краљевини Србији, који су одмах били распоређени у средње школе у више градова Србије. До почетка Првог светског рата физичко васпитање у основним и средњим школама Краљевине Србије уведено је као обавезан наставни предмет, па је потреба за стручним кадром бивала све већа.

* Стева Тодоровић - академик, председник Гимнастичког друштва Соко; Борислав Тодоровић - директор Трговачке академије; др Милан Радовановић - управник Опште државне болнице; Сретен Пашић - управитељ Више женске школе; Миливоје Симић - директор Друге београдске гимназије; Милутин Мишковић - генералштабни потпуковник, председник Савеза друштава "Душан Силни"; Живојин Јуришић - професор Реалке; Атанасије Поповић - професор Треће београдске гимназије; Радивоје Новаковић - адвокат из Друштва „Српски мач“).

Соколски вежбачи-предњаци као наставници гимнастике у школама

   Појавом соколства, крајем 19. века, у Краљевини Србији успостављeн је однос сарадње школа и соколског покрета. Долазак соколских предњака из Чешке биo је значајна стручна помоћ. Oни су организовали вежбање по соколском систему, у соколским друштвима, као учитељи гимнастике (предњаци), а истовремено су постављани у школама као наставници.
   Почетком 20. века одлуком Министарста просвете соколство се уводи као систем физичког вежбања, а соколски програм прихвата као програм наставе физичког васпитања, па је потреба за наставницима решавана ангажовањем соколских предњака у настави.
   Повезаност соколства и наставе физичког васпитања настављена је и након Првог светског рата, тако да је већ септембра 1919. при Министарству просвете отворено радно место „референта телесног васпитања“ на које је постављен Мирослав Војиновић (Франтишек Хофман), познати чешки соколски радник и стручњак у овој области.
   Одмах након стварања јединствене југословенске соколске организације организовани су предњачки течајеви за рад у соколским друштвима, али и за рад у настави физичког васпитања у школама. Први Савезни предњачки течај одржан је 1920. у Љубљани, Други течај 1926, Трећи течај (само за чланице) и Четврти течај 1927.
   Министарство просвете Краљевине СХС донело је Наставни план и програм за наставу телесног васпитања за основне школе (I-IV разред) 1925., који је био урађен према соколском гимнастичком систему, назив предмета је био „гимнастика и дечије игре“.
   Да би се ублажио недостатак стручних кадрова у настави гимнастике, у Београду је организован „Једногодишњи курс за наставнике гимнастике“ школске 1927/28, који је похађало 33 полазника, од којих је било девет девојака. Била је то генерација учитеља који су те године завршили учитељску школу.
   Министарство физичког васпитања народа основано је 1932, као највиша „надзорна власт над свима организацијама“. У његовој надлежности било је физичко васпитање ученика у школама, као и оснивање „установа у циљу физичког васпитања народа“. Закон о обавезном телесном вежбању донет је јануара 1934. Ради подизања квалитета стручног рада у настави физичког васпитања Министарство је 1937. формирало сталне комисије за полагање стручног испита наставника гимнастике.
   Услед недостатка стручно оспособљеног кадра, све чешће су се јављали захтеви о потреби оснивања Институције за образовање наставника на високошколском, односно факултетском нивоу. Министарство за физичко васпитање народа планирало је да отвори једногодишњу школу 1935. године, међутим, ова одлука је реализована тек 1938 године.

   У свом осамдесетогодишњем трајању Факултет је пролазио кроз различите развојне фазе, мењајући године студија, наставне програме и имена да би данас постао институција вредна дивљења и поштовања.